Suočeni sa udaljenošću univerziteta, bolje plaćenih radnih mesta i mesta odlučivanja, dodatno otežanih mogunosti putovanja zbog razorenih puteva i teško do nikako funkcionišućih pruga, uz nimalo zanemarljive troškove prevoza do većih gradskih centara, stanovnici provincije teško ostvaruju svoja prava i ne može se govoriti da postoji ravnopravnost niti da su prisutne jednake šanse za sve građane ove zemlje.
Nejednakost u primanjima koja se ostvaruju za ista i slična radna mesta, prevela je intelektualce u urbane sredine, tako da je i najelementarnija potreba kao što je lečenje dovedena u pitanje.
Nekada su i manji gradovi imali razvijenu industriju, a javne finansije su bile decentralizovanije, te su lokalne samouprave mogle od prihoda ubranih na lokalu da finansiraju unapređenje života na svojim područjima. Sada već gotovo ništa infrastrukturno na lokalu ne možete da uredite ako se za deo ili celu sumu novca ne molite Beogradu ili Novom Sadu, nekom donatoru ili banci.
Ovo sa moljenjem u Beogradu i Novom Sadu nailazi na psihološku prepreku. Ne samo što su centralizovane javne finansije, već je takav i izborni sistem, pa se ko će biti poslanici u republičkom ili pokrajinskom parlamentu ne odlučuje od strane građana na lokalu, već poslaničke liste kreiraju centrale stranaka. Tako dolazimo do kadrova koji se baš i ne bore za lokalne interese svojih malih varoši, već se boje zameranja svojim partijskim šefovima. Zato se drže strategije da ne bodu oči i što tiše proklize kroz period mandata i pokorno čekaju da dobiju sledeći. Isto je i sa mestima sekretara i ministara.
Teškom centralizacijom izbornog sistema i javnih finansija došli smo do situacije da lokal više nije bitan, ni moćan. Periferija je periferna u pravom smislu te reči. A, šta ćemo mi koji tu živimo?
Ne preostaje nam ništa drugo nego da se samoorganizujemo i da velikom bukom i ogromnim javnim pritiskom učinimo ovo stanje vidljivim i nacrtamo koliko je neodrživo. Ako smo demokratsko društvo, a očigledno to nismo, ali ipak mnogo pričamo da želimo to da postanemo, podjednako moramo biti borci za ravnopravnost polova, prava pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica i svih marginalizovanih društvenih grupa uz dodatak ove ogromne marginalizovane društvene grupe koja se zove – stanovništvo provincije. Ko jače viče – njemu više!
Svetlana Kozić
Jedna od liderki Inicijative Banat je u pravu
Ekonomistkinja