Зашто нема побуне предузетника

Између два светска рата, чак и појединачни занати су успешно формирали своја удружења, такозване еснафе. Ово је нешто слабије функционисало у време социјализма, али ни тада није било сасвим угушено. Период у којем смо сада, убедљиво је најгори период у организовању ситних породичних фирми и радњи у последњих стотинак година.

Удружења чак ни не постоје у свим општинама. У местима где их има, боре своју битку са елементарним питањем опстанка. Некима је проблем то што немају просторије. Неки имају простор за рад, али им је финансирање скоро потпуно пресушило. Маса удружења се жали на потпуну пасивност чланства и недостатак било каквог ентузијазма у раду то мало преосталих активиста.

По истраживању* предузетници и власници малих фирми у Србији су у убедљиво најгорој ситуацији у окружењу. Имају најмање расположивих извора финансирања свог пословања и осим личних средстава скоро искључив извор додатног новца им је неповољно задуживање код банака. Истовремено, док наши власници малих и средњих предузећа и предузетници на располагању имају свега три, предузетници у земљама окружења располажу са 6-10 различитих извора финансирања. Зашто је наша држава толилко сузила могућности својим најмањим привредницима који су најчешће породична предузећа, истовремено издашно субвенционишући велике, па чак и стране, компаније?

Предузетници, мала и средња предузећа, по истом извору истраживачких података, у Србији чине преко 99,5% регистрованих бизниса у Србији. Запошљавају 65% радне снаге. Уједно, они стварају 32% српског БДП-а. Звучи задивљујуће, али изгледа да није. Исти такви предузетници, мала и средња предузећа одбацују од 50 до 60% БДП-а у земљама у окружењу. Наши таворе и наше нешто гура на маргину.

Држава спроводи разне реформе, али не спроводи ону најважнију. Предузетницима је најтеже да издрже високе намете. На том пољу, нема помака у борби за бољи привредни амбијент. И даље, на сваких 100 динара датих раднику, још 60-ак сипамо у државне фондове кроз порезе и доприносе. Ово су само оптерећења на плату. Уз њих треба додати и остале намете који чекају на сваком кораку. Огроман је терет гломазне државне администрације. Реформе у овој области су само загребале површину проблема и то на погрешном месту. Смањује се и стално ревидира број лекара, просветара…. У канцеларијама партијски прекобројни, али подобни службеници и даље седе. Због ограничења запошљавања и чињенице да често не испуњавају услове да седе ту где седе, држава их на високим функцијама држи у стању вршиоца дужности, па под уговорима на одређено време и сл. Маса уцењених послушних и често непотребних кадрова је највећи узрок наше примораности да плаћамо тако високе намете. Истовремено, они одлично скупљају сигурне гласове и држе политичку сцену у замрзнутом стању.

Велике компаније не треба помагати. Оне могу да помогну саме себи. Новцем којим располажу лако плаћају услуге разних консултаната, па чак и лобиста. Они “окрену земљу наопако”, ако су им наопаки услови привређивања. А, шта раде мали кад им је мука од свега? Мали имају само једну опцију, а то је удруживање како би и они постали велики преговарачи са Владом. Ипак, ту је штошта запело.

Власник било како ситног бизниса је економски независно лице. Окупљање таквих слободно мислећих људи у било каквој организацији је штетно за оне који одржавају свеопшти мрак, јер би могло да потегне добре иницијативе, па чак и протесте и друге врсте отпора. Из сопственог искуства, базираног на много година проведених у предузетничким удружењима, могу да саберем које су се методе око мене примењивале да би се разорило то мало предузетничког борбеног духа и воље за самоорганизовање.**

Вршено је компромитовање председника удружења како би се смањило поверење чланова у њихову искреност у борби за бољи пословни амбијент. Тако су повезивани са овим и оним, стављани у разне контексте и систематски рушени. Блаћење је у многим случајевима било веома успешно, па чак и сасвим довољно да се остатак чланства наговори да се удаљи од удружења.

На изборима за председнике удружења вршено је кандидовање људи од стране политичких странака, али дискретно да изгледа да странке немају ништа са тим. Брифинг у згради Градске управе често је претходио седници на којој су се одржавали избори за првог међу предузетницима. Функција која осим голе муке и волонтерског рада нема шта друго да донесе, била је предмет отимања и подметања.

У појединим градовима, вршено је охрабривање некомпетентних људи да конкуришу и изборе се за место председника удружења предузетника. Остатак чланова суочен са свеже постављеним лидером који нема елементарна знања о томе шта треба на датој му функцији да ради, није могао да издржи бесмисао ситуације и напуштао је матично јато. Стање у многим удружењима је почело да личи на Шојића и “Белу лађу”.

Ипак, остално нам је још неколико функционишућих удружења. То је недовољно, јер је за било какву иницијативу на националном нивоу, а која би напала и решила генерално неповољан пословни амбијент, потребно да их буде свугде и да буду повезана у мрежу.

Предузетници појединачно немају никакву снагу, а удруживање је прошло кроз период тешког решетања. Остаје само нада да ће пар мудрих у углу неке мрачне кафане да седне и договори се да “преврне земљу наопако”, јер су услови привређивања наопаки. Да ли има таквих, то не знам. Напустила сам предузетништво због лоших услова привређивања. Ипак, неке од мудрих предузетника и привредника и данас са радошћу срећем. Има наде, док их има живих. Потребно је само да се консолидују и да их истовремено пруженом руком дочека нека нормалнија власт, па да живимо као сав нормалан свет.

Светлана Козић

*Податке истраживања сам преузела са твитер  налога USAID BEP
www.bep.rs
**Остатак тврдњи базирам на 12 година искуства комбиновано проведених у удружењима предузетника, жена предузетница и једном удружењу привредникa националног значаја.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

6 + 4 =