Вишак самопоуздања

Психолози се труде да нам објасне да све потиче из главе, да је могуће остварити оно што стварно желимо само ако радимо оно што волимо и за шта смо способни, бодре људе преко интернета, уче нас да мислимо позитивно, али постоји ризик да, желећи да применимо ова “правила успеха” по сваку цену, претерамо у томе. Овим текстом отварам тему вишка самопоуздања.

Сећате ли се шале “Сви смо ми селектори”? Ово се не односи само на фудбал. Има људи који једноставно сматрају да се у много разнородних ствари најбоље разумеју, ако не и у све ствари. О свему имају мишљење, дају себи на значају дискусијом у свакој области. У екстремним ситуацијама они се и отисну у бављење пословима о којима појма немају или о којима недовољно знају, нарочито ако им губитак на том пољу не представља велик ризик, или је потенцијална штета некако колективна, па је поделе. Верујем да дубоко у себи ипак знају да не знају.

Ово “залетање” се ретко дешава оном сасвим малом човеку, јер њега поклопе и кажу му да то батали. Људи на руководећим положајима који нису у домету тако оштре критике, јер се сарадници суздржавају да распале по њима, нарочито су рањиви по питању ове појаве. У екстремним случајевима они себе окруже тапшачима. Ипак, та тапшачева лажна потврда исправности њихових ставова и поступака ни мало не ублажава каснији пад, а тапшач тада нађе неког другог коме храни его због чувања своје позиције, или неке друге користи.

Тапшачи могу озбиљно да угрозе каријеру менаџера, ако менаџер претходно не схвати да треба да их се клони.

Уместо ушушканости међу тапшачима, радо бирам тим са којим могу добро да се израсправљам. Некада је то стресно, али је увек корисно. Који је ваш избор , и како наћи адекватну меру самопоуздања?

 

Светлана Козић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three × two =