Тајни агенти за некретнине

По новим смерницама Министарства трговине, агенције за некретнине ће добити додатна задужења која припадају надлежностима војске или полиције, а за која неће бити плаћене, тј. која ће вршити бесплатно под морањем. Они ће шпијунирати своје клијенте.

И иначе претрпани гломазном и често бесмисленом администрацијом, малобројни храбри људи који се упусте у предузетништво, неретко добијају по папир и процедуру више које треба испунити. Поред високих намета, пререгулисаност пословног окружења је други по рангу фактор подстицаја сиве економије.

Министри сигурно знају да предузетништво не трпи велико затрпавање администрацијом. Ипак, чини се да сваки од њих мисли да је само он на леђа пословних људи натоварио додатан терет. Несвесни су или немарни пред чињеницом да то сви раде и да постоји потреба да саберу све што су на том пољу сви смислили, па да оцене није ли доста тога или одвећ превише.

Како произилази из поменутих смерница Министрства трговине, агенти за некретнине ће помало бити тајни агенти и бавиће се шпијунско обавештајним послом. Потенцијалног купца некретнине мораће да проуче темељно, истражујући одакле му новац, који су му садашњи и ранији послови, са киме је повезан, колико су ти са њим повезани људи сумњиви итд. Све податке ће морати уредно да евидентирају, чувају, а сумњиве купце и пријављују. Другим речима, као и професионални обавештајци, агенти за некретнине ће пунити некакве досијее.

Цео текст смерница можете наћи овде ЛИНК.

Свака куповина некретнине пролази оверу код нотара, или у Суду. Купац мора да се пореским органима пријави за плаћање пореза, а у Катастру се уписује нови власник. МУП јако добро зна ко је коме рођак, а ко је са киме повезан. Суд зна ко је осуђиван и чији је члан породице или на други начин повезано лице је осуђивано. Сви наведени органи све ове податке имају и само треба да их размене. Не видим потребу да се агент за некретнине бави истрагом и евидентирањем сумњивог понашања и пријављивањем истог.

Уз чињеницу да агент за некретнине нема времена да се бави волонтирањем за полицију, чепркање по животима сумњивих клијената није безбедна активност ни за полицијског инспектора, а камоли за за то приученог трговца становима. Не тако давно, слична задужења су била намењена и књиговодственим агенцијама.

Поставља се питање, шта раде војска и полиција, ако предузетници треба да истражују корупцију, прање новца и финансирање тероризма? Зашто је држава одлучила да овакве послове стави на леђа цивила? Где престају одговорности предузетника, а почињу одговорности државних органа?

Светлана Козић
Посланица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

14 + six =