Шта ако се не спречи отимање земље?

Као што сам у претходном тексту ЛИНК већ навела, министар пољопривреде је у последње време анимирао јавност најавама измена Закона о пољопривредном земљишту које су требале да српече странце да јефтино разграбе српске оранице. Како се јавност надала, тиме би се спречило да масовним власништвом над земљом изгубимо контролу над овим ограниченим природним ресурсом од којег би могла да нам зависи и сигурност и независност државе, а надала се јавност и да ће се тако спречити да постанемо јефтина најамна радна снага и на њивама. Што се радне снаге тиче, у ери високо аутоматизоване пољопривредне производње радника за пољопривреду свакако скоро да и не треба, тако да приче о било каквим новим радним местима не могу да стоје, тј. цифре код великих странаца ангажованих људи не могу да парирају цифрама могућег гашења мале породичне пољопривреде.

Једино место да се у пољопривреди упосли велики број људи су пољопривредна газдинства, али то Немци знају па се за такав аграр боре. Наши кројачи судбине овде у Србији кроје по своме, наравно укриво. Говорити им – џабе је, скакако ће сваки отпор у медијима представити као политиканство опозиције. Ипак, за ћутање је сада потребно имати образ.

И, изашле су у јавност очекиване министрове измене закона и јасно је да мету не погађају. Отимачи земље су по целом свету раширене компаније, а припремљене измене Закона у куповини земље ограничавају страна физичка лица. Пошто нас измене не штите од компанија, на општу несрећу, имамо у комшилуку државу која нам је извор сазнања којим путем смо кренули.

Ако из Кикинде, или Вршца пређете границу са суседном Румунијом погледајте беспрегледна пространства ливада са обе стране пута. Вратила су се степска станишта у овај крај Панонске низије. Да, то су некада биле њиве. У последње време су паори са наше стране границе почели да се распитују како би могли да у бесцење јефтино закупе оранице са румунске стране. Од њих сазнајем да је румунска аграрна политика добро сејала коров. Па, коме треба земља да је купи, па да је не обрађује?

Огромна пространства усева у Румунији су ту и тамо окружила сиромашна, скоро напуштена села. Чија је земља око тих села и како да село од све те производње не опстаје и не развија се? Ко обрађује силну земљу, кад то не чине локални људи?

Шта се у ствари десило у Румунији?

Укратко, дошло је до отимања земље (eng. Land grabbing). Отимање земље је гомилање хиљада хектара земље у власништву/дугорочном закупу најчешће компанија, а много ређе физичких лица. Оно је раширено где год је могло да пусти корен у сиромашним и правно недовољно спремним државама, а праћено је исељавањем становништва руралних средина и значајним ограничавањем перспективе локалног живља. Отимање земље је појава којом компанија или појединац стиче власништво/дугорочни закуп над огромним површинама на штету локалног становништва, смањујући му приступ земљи и свему што на њој постоји (шуме, вода, итд). Отимање земље је пракса која је била карактеристична за Афрички континент, задирала је и у Азију, а ето је сада и у збуњеним земљама које желе да буду део Европе и то неспретно изводе.

Ко су отимачи земље у Румунији и зашто неки земљу у опште не обрађују?

Отимачи земље у Румунији су међународне компаније агро делатности, али и банке и инвестициони фондови, стране осигуравајуће куће и домаће агро компаније. Неке су своју земљу укључиле у сопствену пољопривредну производњу и то је мање зло од два зла. Друге (најчешће оне које се у опште не баве пољопривредом) су купиле земљу из шпекулативних разлога, како би је касније препродале кад се услови створе да буде скупља, а вероватно логиком улагања у хартије од вредности и друге себи уобичајене методе инвестирања ради увећања капитала.

Који су фактори директно утицали на експанзију отимања замље у Румунији?

Ради се, на жалост, о факторима који су присутни и у Србији, а то су:

  • Политичка подршка (Влада активно подржава развој агро гиганата)
  • Регулатива која не пружа отпор овој појави
  • Плодно земљиште
  • Цена земље нижа него у ЕУ
  • Европске субвенције њиховим компанијама

И, шта ако се не заштитимо од надирућих страних компанија?

Ништа, баш ништа…. За пар година баш ништа нам неће остати чиме ћемо моћи да “убедимо” неке породице да остану на селу, или у малим од пољопривреде зависним војвођанским градовима. Могућност да они купе додатно парче земље на селу им је једини мотив за то. Настаће румунски сценарио.

У наредним текстовима описаћу тачно како је код нас дошло до стварања огромне рупе у закону кроз коју ће странци моћи да присвоје онолико земље колико пожеле и ко ће им у томе помоћи.

Светлана Козић
Председница Покрајинског одбора
Доста је било
Посланица у Скупштини Војводине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 × three =