Шест месеци протеста

У анкети коју сам недавно поставила на друштвеним мрежама, опозицији наклоњени  грађани су изнели став да протести нису довели до битне промене стања у друштву. Преко 70% испитаника сматра да су протести подбацили. Ово се у значајној мери разликује од мишљења опозоционих политичара, који често набрајају читав низ позитивних помака од децембра на овамо. Разлика у мишљењима настаје због угла гледања, различитих почетних очекивања, дефинитивној разлици у приступу информацијама релевантним за креирање става и то на обе стране.

Из угла антирежимског дела популације, очекивања многих су изневерена. Сматрају да није извршен довољан притисак на власт, да је тринаестог априла одржана само још једна млака шетња која режим није довољно заболела. Шетачи испољавају умор. Уложили су напор, а до жељеног циља предстоји озбиљан пут. Неретко за недостатак акције криве опозицију и највише критика директно примамо ми који се политиком бавимо на локалу, или покрајинском нивоу, зато што смо грађанима свакодневно доступни лично и директно.

Они који мало боље познају дешавања на рушењу Слободана Милошевића добро знају да је то био дуг процес, а не тренутак. Поредећи ону ситуацију са овом, сматрам да смо овим протестима за сада прешетали трећину раздаљине од старта до циља – рушења СНС-а.

Сличности оних и ових протеста постоје и итекако се могу повући паралеле. Оба диктатора су користила манипулацију путем медија за анестезирање дела јавности неистинама. Такође, притисак на становништво путем сиромаштва и екстреман раст криминала и којекаквог профитерства нараслог на беди су заједнички именитељи. Разлика у стилу криминала је ипак очигледна. Слоба је за ове био господин – често кажу они који их пореде. Донекле се слажем, али је Слоба ипак фабриковао ратове. Овај би то можда и хтео, али  ретко ко гута често бацан мамац потпиривања мржње.

Из угла нас који се отворено конфронтирамо власти, са њима најпроблемаричније позиције некога ко претендује да власт преузме, протести су довели до померања. За бројне помаке у периоду пре протеста није деловало да су у опште могући. Видљивост опозиције и незадовољних грађана се значајно повећала. Пре протеста, јавност је имала утисак да је опозиција обрисана са лица земље, а опозиција да је народ потпуно апатичан. У овом моменту знамо да је опозиција изузетно активна, а владавином СНС-а огорчени грађани постоје, спремни су на акције и велик их је број. Сарадња унутар опозиције је уигранија. Имали смо прилике да кроз организовање протеста упознамо могућности једни других. Остварен је контакт са грађанима. Провели смо сате заједно. Коначно смо прокомуницирали. Позиционирао се известан број нових људи у политици. Кружи шала  да свако ко је дотакао микрофон на протестима прави своју странку, или групу грађана. Кажем шала, јер је организацију немогуће преко ноћи створити. Ипак, на протестима је говорио неки свет који је већ низ година нанизао бавећи се јавно видљивим пословима у странкама, синдикатима, удружењима… Они би захваљујући знању и искуству које донекле имају, теренској инфраструктури широм државе коју им дају матичне организације и прилици коју су на протестима добили, као и показаним организационим способностима, могли да наставе узлазном путањом ка позицији будућих носиоца политике, али опет за пар година. Међународна јавност је напокон препознала Савез за Србију као носиоца промена, што се види из недавно објављеног извештаја Европске комисије. Ово је велика промена и јасно је да им и опозиција постаје релевантан саговорник. Власт је збуњена дешавањима, почели су да звуче конфузно, да ни сами не знају шта су где и коме рекли, паниче и бране се. Ма како већа пуцања  још мало морамо да сачекамо, већ сада се види обрт. Ми смо у офанзиви, они у самоодбрани.

Питање је шта треба радити даље. Отворене пукотине у њиховој манипулацији не треба пуштати да срастају, већ их ширити док се не обори зид. Шатор испред Председништва је можда деловао као ситан чин, али их је иритирао свакодневно и измамио је пар дебакл изјава свенадлежног, а то се због протестима узбурканог стања мало боље видело и у свету и код нас. Бојкот скупштине је деловао као солидна акција против власти, али верујем да су се дешавањима на дан извештавања о Косову осрамотили далеко изнад свих очекивања, а нико од опозиције из Савеза за Србију није упао у то блато. Тада смо поентирали три нула за нас. Протестом тринаестог априла, без плаћања трошкова доласка, ми који смо против ненормалног окупили смо се у подједнаком броју као и власт која је новцем засипала свој путујући тапшачки ансамбл пар дана касније.

Кад овако рашчланимо параметре морамо се сложити да смо одмакли поприлично од тишине и мрака периода пре протеста. Пролеће и лето би требало попунити мањим дешавањима, само да бисмо се одржали будним и спремним. Један јесењи јуриш можда би их натерао да скину ланце бар са новинара и медија. То би нас довело на пола пута до циља. Друга половина би се можда и могла одиграти до краја 2020.године, али то је немогуће предвидети, јер зависи од наших добрих потеза, њихових честих гафова, пуцања по шавовима које се деси скоро неочекивано кад негде незадовољство прокључа ко зна из којег од хиљаду разлога. Наше је да радимо све што је у нашој моћи да им леђа видимо што пре.

Светлана Козић

Посланица у Скупштини Војводине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 + 20 =