Продаја њива странцима, за коју су рекли да је неће бити

Доношење чувеног Тенисовог закона осветлило је, још крајем 2015.године, намеру Владе вођене од стране СНС-а да велике и чак и стране компаније  при закупу државног земљишта стави у повлашћен положај у односу на домаће пољопривреднике. Ради се о Закону о пољопривредном земљишту у народу названом Тенисов закон, зато што је било јасно да је писан како би се могао спровести унапред донет план да ова немачка компанија дугорочно запоседне 15-ак хиљада хектара државне земље за коју су била заинтересована наша домаћа пољопривредна газдинства. Влада је тиме грађанима ставила до знања и да планира да великим омогући закуп у трајању од више деценија. Закон је донет уз протесте пољопривредника и блокаде путева, а све то ништа није вредело.

Доношење измена Закона о пољопривредном земљишту (август 2017.) подигло је на ноге и пољопривредну стручну јавност, јер је видно отварало могућност да странци њиве купе чак и трајно. Сви ови ризици су нешто од чега се разумне државе бране јер је  стављање природних ресурса у руке странаца, било да се ради о дугорочном закупу или продаји,  у ствари продаја националних интереса и ризик да странац у држави стекне превелику моћ на тржишту хране, а да домаће становништво остане без приступа великим површинама земље и/или чак и на њој и под њом постојећој води. Ради се o појави у свету познатој под називом лендгребинг* (енг. landgrabbing), или отимање земље, нарочито опасној за земље ниског животног стандарда и у поређењу са окружењем ниже цене хектара.

Озбиљно узбуркану јавност, министар је тада умиривао обећањима да ће све бити у реду и да ће се побринути да странци земљу не могу да купе. Одлазак ПКБ-а са преко 17.000 хектара земље у руке Ал Дахре је доказ да нас је изневерио и да је урађено управо супротно.

Током процедуре доношења измена овог закона у Скупштини Србије 2017. године преко пријатеља посланика, а и писањем саопштења, упозоравала сам да постоје велике рупе у закону и да је странцима лако да се домогну земље, тј. да су мере заштите од тога које Влада предвиђа крајње лабаве.

Указала сам на две велике правне празнине:
1. Куповина фирми које већ имају земљу у свом капиталу од стране у Србији регистрованих страних компанија и
2. Куповина земље преко домаћег посредника који је прибави и унесе у капитал предузећа које затим  прода странцу.
Више о детаљима ових тешких правних недостатака можете наћи у тексту из 2017.године који је био реакција на улазак измена Закона у скупштинску процедуру овде.

Наиме, тек годину дана након у реализацији владајуће странке донетих измена закона, ПКБ са преко 17000ha земље пролеће кроз рупу у закону изнад наведену под бројем један, право у руке странаца, што делује као да је закон са правом назван Тенисов закон, а измене закона ће можда добити надимак Ал Дахрине измене. Разлог потребе да се измене закона тако назову је чињеница да су свесно пропустиле да измене законске одреднице како би се странци спречили да купују фирме са пољопривредном земљом у капиталу истих, а било је указано да постоји пропуст и ризик који из њега проистиче.

Да ли ће доћи до употребе рупе у закону под редним бројем два, остаје да се види, или можда неки то већ виде, уколико су приметили да неко купује пољопривредно земљиште у великим површинама и региструје пољоприведно предузеће, иако се раније можда и није бавио том делатношћу. Ово би могло указати на шпекуланта који спрема препродају земље странцу продајом пољопривредног предузећа са земљом у капиталу. Ипак, тренутно не видим никога од моћи и власти ко би се том послу нашао на путу. Напротив, и сами су са Тенисом и Ал Дахром отворили сезону лендгребинга.

ПКБ је продат у целини, што је онемогућило приступ земљишту свима који нису доларски мулти милионери. Гле чуда, то није прва таква продаја и много личи на намештање посла за унапред одређеног купца, баш оног који има толико пара.

Дубоко је штетно и некоректно што се државна земља арчи, а да није решено заостало питање реституције. Тиме се оно оставља наредној генерацији која, уколико се бизнис са лендгреберима настави, неће имати шта да врати, а предлагање финансијске надокнаде је крајње безобразно кад знамо како држава финансијски стоји.

У суштини, да ли ћемо сачувати и мало земље за наше људе зависи од времена које ова власт буде имала на располагању да је распрода или већ да у закуп на 30 година.

 

Светлана Козић
Посланица у Скупштини Војводине

 

*Лендгребинг је спорно питање преузимања огромних површина земљишта од стране компанија, Владе или појединаца. Уз земљиште овако се преузима контрола и над водом. Владе економски слабо развијених земаља поздрављају овакве инвеститоре, док цивилне организације указују на њихову штетност по локалне заједнице. Ни један народ се није обогатио од сарадње са лендгреберима. Ефекти на раст запослености су никакви, или чак негативни. У прилог овој тврдњи иде и списак земаља у којима се процес одавно захуктао, а то су: Танзанија, Етиопија, Судан, Аргентина, Индонезија, Бразил…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

one × five =