Политички апсурди или – да ли знате за кога гласате?

У уређеним земљама, грађани по називу политичких партија и елементарном познавању њихових политичких програма могу да одлуче за кога ће гласати. Они који највећи значај придају одлучивању већине фер процесом гласања, бирају странке јаке демократске оријентације. Они који сматрају да је одбрана и развој националног и традиционалног најважнија за будућност њихове земље – бирају десничарске странке, док се грађани усмерени ка идеји да би држава требало да интервенише у очувању доброг живота грађана и да је јавна тј. колективна својина кључ за напредак друштва, на листићу радо заокруже неку социјалистичку опцију тј. партију која нагиње лево.

Они који сматрају да би боље живели уколико би део државе у којем се налазе имао већу слободу одлучивања о својој судбини, тј. веће самофинансирање и надлежности, једноставно гласају за неку од странака којима је аутономија тог краја главни постулат. У нормалним земљама – просто! А, код нас компликовано.

И у Србији су некада постојали трагови овога, па се донекле могло прозрети гласањем за коју партију гласате за какву политику. Тотални бесмисао политичких програма и назива странака узео је маха у последњих петнаестак година и рапидно расте од како је бити по сваку цену на власти постало императив.

Људи мењају странке, па дојучерашњи противници Европе напрасно почињу да верују у Европску унију. Странке се распадају и састављају, па оно што је до јуче за неку групу политичара било незамисливо одједном постаје баш оно што баш по њиховом новом ставу треба да буде наш пут који нам у свом даљем обраћању нацији топло препоручују. Топло, па хладно.

Грађанима који могу самостално да донесу одлуку за кога ће гласати, тј. онима који нису радним местом или неким другим питањем уцењени и приморани да гласају за неког конкретно, преостаје само да меркају пароле и слогане изговорене на телевизији. Политичке програме странака нико више ни не чита. Општи је став да су програми фарса, а ни слогани и остале предизборне поруке нису нека “сигурица”.

Дошли смо до апсурда да свако може у кампањи да обећа било шта и не испуни ништа, јер ни изговорене ни написане речи немају тежину обавезе и одговорности. Овакво стање шири армију људи скоро безнадежних и потпуно одусталих од политике и гласања.

У политичком жаргону, често се спомињу странке с великим коалиционим потенцијалом. Неке партије су од тога себи успешно направиле рекламу, оптужујући друге које немају такав коалициони потенцијал да су тешке за сарадњу и да никада неће вршити власт, па је тобоже глас дат њима бачен глас. Оно што знамо за сигурно, тј. бар до сада смо схватили, је да што је партији већи “коалициони потенцијал”, то јој је мања принципијелност, тј. то лакше одступа од сопствених политика и система вредности зарад тренутних договора.

Временом, од политике оних странака које су стално у коалицијама не остане ништа. Оне се добровољно утопе. С друге стране, принципијелне партије ризикују да остану дуго у опозицији, а то би могло да одложи реализацију бар дела њиховог програма.

Свеукупно гледано, имати јаку и принципијелну опозициону странку је добро за друштво, јер она може да постане узбуњивач и контролор законитости и моралности поступања власти, а то може да чини све док се чује њен глас у скупштинама, тј. док постоји здрав медијски простор у којем може да изнесе критику, алармира јавност на незаконитост неког поступка владе и, уколико је власт због тога заспе блатом, успе кроз исте те медије и да одбрани свој став.

Оваквих нам политичких дијалога у медијима недостаје, признаћете. Вести личе на монодраму. За опозицију места скоро нема. Ускоро ћемо заборавити како изгледа квалитетна политичка емисија.

У Србији, у недостатку поштовања сопствених програма од стране странака и сопствених начела од стране политичара, избори се своде на гласање под морањем или гласање за пароле које лепо звуче. Последњих деценија, гласа се за најгласније. Зато је странку која се дочепа контроле медија изузетно тешко збацити са власти, а то нам се дешава већ по други пут (колико ја памтим, а немам пуно година).

Верујем да грађани Србије нису ништа гори од грађана било које европске земље. Они само живе у хаотичном окружењу у којем се анализом политичара све мање разазнаје ко је ко и ко је за шта, а ко није ни за шта. Не препознајући дугорочнију перспективу у власти ни једне партије, део грађана је почео да нагиње правилу “узми им шта тренутно дају јер свакако су сви исти и баш их брига шта ће са народом бити сутра”.

Тако је за сваке наредне изборе у све широј популацији осиромашеног становништва једнократан пакет помоћи, или обећано климаво и несигурно радно место почело да буде замена за дугорочније планове са странкама, па и државом, па и самим собом.

Како би изгледао Дневник да се странке држе својих програма? Да се странке стварно залажу за оно што им пише у називу или политичком програму, све би се пред нашим очима изврнуло наопачке. Замислите Дневник у којем социјалисти и социјалдемократе обилазе раднике Гоше или Јуре бледи и забринути за њихова права заклињући се да ће им, у складу са својим политичким програмом, обезбедити бољи статус макар раскинули коалицију у којој се налазе. Замислите исте те социјалисте и социјалдемократе на улици на протестима војске, полиције, здравствених радника како машу црвеном заставом радничких права. Замислите вести у којима либерали узнемирено наводе примере изборне крађе која обесмишљава читав процес избора представника грађана у скупштински дом.

Замислите аутономаше како у истој тој скупштини изражавају протест због тога што буџет Војводине ни у сну није 7% републичког, или прете раскидом свих коалиција у којима се са садашњом странком на власти налазе због тешког и очигледног концентрисања све моћи, власти и свог новца у Београду, против чега се цео свој век боре.

Замислите социјалисте како урлају на власт због намере да се прода Телеком или ЕПС, истичући да се боре за контролу државе над друштвеним богатством! Знам да не можете ово ни да замислите и да пуно тражим.

Ипак, бар сањајте Србију која је као сав нормалан свет и у којој боје и називи странака говоре и значе бар минимално и тек довољно да у складу са вашим личним погледима на то шта је важно за овај народ можете да одлучите за кога да гласате.

Што више мислим о томе, све ми се више чини да стање на политичкој сцени Србије најближе можемо описати као апсурдно.

Светлана Козић

dostajebilo.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

2 × four =