Политичке жеље и могућности



Да ми се прва политичка опција није тако брзо распала, не бих имала ту „привилегију“ да два пута у веома кратком временском периоду изблиза  изучавам изградњу две. Ова „привилегија“, како је називам кад желим на свој рачун да се нашалим, ми је омогућила да запазим неке заврзламе у којима се за политику заинтересована јавност стално врти када дискутује о томе какви су људи у странкама, а какви треба у њима да буду и што ови јесу, а они нису.

Моја два искуства показују да нова политичка опција, када се формира, најпре пружа шансу најбољим појединцима да се у њој активирају и докажу.  Не искључујем могућност да неке организације у старту бирају шљам, али моја два искуства су се темељно посветила тражењу најбољих по критеријуму чисте биографије, образовања, радног искуства, знања, угледа, способности… То је добро за политичку организацију, јер што су јој представници блиставији, то више гласова добија у регуларним изборним условима. А, сви се надамо да ће регуларних изборних услова ускоро бити.  Па, зашто онда посматрачи увек тврде да су у странкама неки лоши људи, а изван њих све генијалац до генијалца? Ово напросто није тачно. Странке су огледало друштва и у њима има по мало од свега што се и изван њих среће. Па, шта раде генијалци? Део генијалаца схвати прилику која им је пружена од стране политичке опције у настајању и зграбе је и ето их ту, на високим стартним позицијама у странкама. Други део  размишља и тражи мане док их не нађе, или их не изазове. Странке живе у роковима и изборним циклусима. Ово производи присилну ситуацију да, ако вам се нпр. угледни локални педијатар у неком граду месецима премишља, морате узети просечног солидно образованог човека уместо њега, јер неко једноставно мора да одради локални страначки посао, а тај посао опет тражи озбиљно време и дубоку посвећеност.

Позиција страха. Поред тога што за учествовање у изградњи политичке опције треба имати изврсне организационе, комуникацијске и лидерске особине, у данашњем суманутом политичком амбијенту неопходна је и храброст. Маса људи који делују сјајно, не добацују до потребне храбрости и не желе да се изложе ризику трвења са опаком влашћу. Сами себе елиминишу. Иако нам се чини да као друштво имамо тај додатни резервоар мудрих, часних и искрених глава, ми на неке од њих у овим ненормалним политичким условима не можемо да рачунамо. Неки ће се укључити, борити и ризиковати. Неки ће остати неупотребљен људски ресурс. Не вреди се освртати за колебљивима.

Вишак сујете и недостатак толеранције. Након окупљања прве групе људи, наредни појединци почињу да анализирају ко је већ ту. Да се вратимо на угледног педијатра са почетка приче. Њему ће сад извесно сметати чињеница да је просечан солидно образован човек преузео лидерску функцију у његовом месту и увелико ради те послове. Зато се он опет неће латити политичког ангажовања, несхватајући да је он сам и лично и узрок и последица ситуације коју намрштено гледа. Време је неумољив фактор у изградњи политичких организација. Иду нам избори, докторе. Уз познавање чињенице да у Србији за сваког појединца понеко има понешто лоше да каже, они који крену са студиозном анализом ко је већ ту не улазе ни у ту, нити било коју организацију. Увек им негде неко не ваља, а цело друштво је скуп неидеалних појединаца, па се сарадња са различитим људима и прихватање чак и позиције неслагања са неким и нечим могу сматрати стварно елементарним животним вештинама потребним чак и у кући. Не иде ако сте поборник нулте толеранције.

Тренутно је на политичкој сцени Србије присутан несвакидашњи призор. Ради се о хиперпродукцији ембриона нових политичких организација, што странака, што група грађана, али нема између њих велике разлике. Неки разлози због којих се то дешава су описани у претходном пасусу, а њима треба додати и да се у појединим случајевима  једноставно указала прилика. Неке нове организације можда и имају лидере са организационим и комуникацијским вештинама, већ окупљеним првим тимом опет са комуникацијским, лидерским и организационим вештинама, па ће и изаћи живе на обалу. Неки ће се звати организацијом, али након што се роде треба страховито много људи и знања да нагомилају. Разлог је тај што без постављених тимова у бар 80% градова и општина Србије, нова политичка организација нема капацитета да ваљано изведе кампању, а камоли да дође на власт, тј. преузме управљање локалним самоуправама. Имаћемо гомилу шупљих љуштура са добром причом и немогућношћу њене реализације, чак иако добре намере неких у опште нису спорне. На политичкој  сцени Србије тренутно постоји свега пар опозиционих странака са изграђеном теренском инфраструктуром. У регистру политичких странака је већ дуго присутан троцифрен број регистрованих! Није странка све што се странком зове.

До чега хиперпродукција ембриона политичких организација  доводи? Ранијих избора власт је сама правила нове такмаце на изборној листи, како би упропастила конкуренцију расипањем гласова. Сад више неће морати ни то да ради. Изборни листић ће изгледати као листа за куповину уочи Божића. Остаје само да се надамо да су гласачи научили лекције из претходних потопа. А, верујем да многи јесу.

И шта да гласачи раде са таквим неидеалним политичким бићима и организацијама? Прво да се лично и приватно запитамо колико смо и сами идеални, колико су наше животне одлуке у кући, породици, професији биле савршене и колико смо и сами фасцинантно успешни, или то јесмо само делимично. Затим у оквирима свог резоновања пружамо искрену подршку организацији која по нашој рачуници даје највиши пресек жеља (политичког програма, показаног ентузијазма и искрености) и могућности (изграђене теренске мреже одбора, знања, организационих способности…). Довољно је да је један од та два параметра нула па да је и тачка пресека нула. Мора комбинација, има да се размишља. Али, ни један животни избор није лак, па нису ни избори.

Светлана Козић
Посланица у Скупштини АП Војводине
Народна странка

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three × two =