(Не)одржива Србија и шта даље чинити – први део – пољопривреда

Када причамо о начину изласка из кризе, логично је да отпишемо све оно што је већ пало, предложимо поправку оног што је склоно паду, па од преосталог и поправљеног склопимо конструкцију стратегије за целокупан опоравак.

Прескочићу писање о ономе што је у Србији пропало. И пуно је тога и кукњава није никад била лек. Задржаћу се само на, за овај текст одабрана, три ресурса који по мом мишљењу тренутно пролазе кроз лоша времена, а могли би један другом да помогну уз свеопшту промену односа државе према њима. Ова промена односа би за резултат имала много боље стање у држави, чак и по питању пуњења буџета, не у периоду од једне, али у периоду од три године сигурно.

Фокусираћу се на само једној привредној грани – пољопривреди. Остале нека чекају неки наредни текст.

Ресурс I – Становништво: Србија спада међу државе са највећом стопом пада броја становника у Европи. Држава са толиким одливом младог и радно активног становништва и тако ниском стопом наталитета је демографски, али и финансијски неодржива из простог разлога што су ти који одлазе највећи порески обвезници и највећи креатори тражње која покреће производњу и трговину. Без њих јавне финансије пресушују.

Њиховим одласком и нерађањем се повећава удео старачког становништва у укупном броју становника. Сада је то већ 19,2%. Све мањи број младих и радно активних, чак и ако се сви запосле, неће моћи да намакну пензионом фонду толико новца колико ће бити потребно за пензије оних којима пензија буде припадала. Међу сада радно способним је велик удео оних који неће имати пун стаж када стигну у године за пензију. Ретки су они који од завршетка школовања у континуитету раде са уплаћеним порезима и доприносима на зараду. Све оне са окрњеним радним стажом очекујемо да видимо старе и болесне за петнаест до двадесет година. Морамо рачунати на велике будуће потребе за социјалним давањима угроженом старачком становништву којег ће бити много.

Радно способан и легално запослен човек финансира државу. Намети на његову зараду и порези на све што купује су извор финансирања одржавања болница, путева, школа, извор новца за  плате јавних службеника, наставника, лекара, исплате пензија… Његове куповине стварају тражњу, а тражња погура трговину, трговина производњу…

Постоји решење за заштиту и очување становништва, заустављање одласка из земље, али захтева да нам врло храбра влада дође на власт и ту се задржи бар два мандата. Испод ћу описати могуће решење.

Ресурс II – Пољопривредно земљиште: Србија је, ма колико се то прећуткивало и ма колико се у небеса дизали индустријски инвеститори, ипак пољопривредна земља. Процене су да 600 хиљада људи, што пријављено, а што и непријављено, раде у пољопривреди. Породични рад на земљи, у ствари је предузетништво. Ипак, као и свако друго предузетништво и ово се систематски гази и гаси у Србији. Проблеми су подударни: високи намети, променљиви закони, неизвесност откупа и цене, велики откупљивачи газе мале произвођаче и откупљиваче креирајући картел форме монопола и уцењујући за цену откупа сировине, касније нам продајући у односу на цену сировине коју су постигли релативно скуп готов производ. Држава не помаже системски, него појединачно, дајући помоћ путем конкурса и субвенција, не свима, не за све намене…


Ресурс III – Природне лепоте, историјски споменици, култура: Србија никада неће од туризма зарађивати колико зарађује Грчка. Ипак, особине појединих крајева јесу занимљиве за госте. Хотели можда не би могли да се адаптирају на несталан прилив гостију у различитим периодима године, али мала газдинства која се поред туризма баве још неким послом то могу.

Хајде сад да повежемо ова три ресурса у целину у којој се три елемента међусобно потпомажу. Ми и даље имамо та три ресурса, зар не?

Рецепт гласи:

Ангажовати нарочито сада незапослене људе, али и друге који то желе, да се баве пољопривредом и туризмом на пољопривредном земљишту у руралним срединама.
Јефтино заинтересованим грађанима на доживотну отплату продати државно пољопривредно земљиште, тако да свака заинтересована породица може себи да приушти парче. На дужи период забранити препродају, даље давање у закуп и необрађивање тако купљених парцела. Омогућити само размену ради укрупњавања. Регулисати само број хектара који може да купи већ газдинство у односу на површине које већ има, тако да се обезбеди да и малим и почетницима земље остане. Омогућити повољно рентирање механизације онима који не могу да је купе. Смањити или на пар година укинути намете онима који крећу у ситну производњу, прераду, пружање услуга у туризму, а ипак пазити да се тиме не угрози постојећа производња других тржишних актера. Интензивно их пратити обукама и обезбеђивати им периодично свима једнако повољне кредите. Након овога склонити државу да не смета.

У првим годинама, држава по овом рецепту неће убирати велик порез од пољопривреде, али неки људи ће овако бити скинути са социјалне помоћи и државна каса ће имати извесно потирање плуса и минуса. У периоду од пар година, ова газдинства ће удруживањем покренути извоз, затим полако почети да плаћају пуне порезе и доприносе, који никада више не смеју бити овако безобразно високи као у овом тренутку. Ипак, и са смањеним наметима повећан број субјеката који их плаћају доносиће већи прилив.

Ово подразумева ненастављање политике давања државног пољопровредног земљишта у вишедеценијске закупе агро корпорацијама. Те компаније немају потребу за великим бројем радника и неће људе везати за замљу, већ ће их растерати. Такође, ово подразумева потпуно супротну логику опорезивања од постојеће, логику која би ишла у правцу циља да више обвезника плати мањи порез и тако остваримо већу запосленост, а исте или чак веће пореске приходе. Ово подразумева државу као креатора повољног пословног окружења који своје услуге наплаћује благим опорезивањем, а не државу харачлију, која тражећи много и нудећи мало не даје прилику становништву да подигне главу. Такође, за ово је неопходно да се чува здравље животне средине, јер ни туризмом ни производњом хране за извоз се не можемо бавити у нарушеном окружењу.

Ово би нам омогућило да као одговорно друштво социјално збринемо и онај, горе описан, повећани број стараца без пензије, или са мизерно малом пензијом, који нас чека врло брзо. За ово је потребно да једна храбра влада дође на власт што пре и издржи пуно притисака кроз бар два мандата.

Одрживи развој подразумева развој друштва који расположивим ресурсима задовољава људске потребе, не угрожавајући природне системе и животну средину, чиме се осигурава дугорочно постојање људског друштва и његовог окружења. Е, баш то треба да постигнемо.

Светлана Козић
Економисткиња, покрајинска посланица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 × 4 =