Кроз равницу пругом

Кикинда, Вршац, Бела Црква, Апатин, Сомбор, Суботица и бројна места уз пруге ка њима су железничке станице добила пре Београда. Данас звучи чудно, зар не? Ипак, Војводина је једноставно природна раскрсница бројних праваца, па се чудити не треба. У равници је градња пруга лакша и јефтинија, као и њихово одржавање. Наведене банатске станице су изграђене до 1857. године, бачке до 1870. Изградња станице у Кикинди је била технолошка револуција, јер су технологије употребљене у њеној изградњи, употребљене по први пут. Београд је добио станицу 1884. године, када и Ниш.

Занимљивост је да се и данас ту и тамо возимо преко шина и из 1908. и 1910. године. Сад се пруга крпи тек након што вагони са ње испадну, кад се прагови под њима распадну. Имали смо бар три оваква инцидента у Банату за последњих 6 месеци. Још већа “занимљивост” је то што се преврну заједно са опасним хемијским материјама које вуку, па се испарења шире на километар удаљености. “Занимљивост” је и то што због оваквог стања железнице нико у држави није одговарао. А, можда и највећа “занимљивост” је то што нико до сада није погинуо. Не, то није занимљивост, то је више срећа наша.

Број железничара је у паду. Ипак, од железнице зависи страховито велик број радних места. Све фабрике које у великим количинама производе материје које се сматрају опасним по околину су обавезне да своје производе транспортују, колико год је то могуће, возом. Пруге су прави пут за производе МСК, Петрохемије, Азотаре, Железаре, НИС-а… Десетак хиљада запослених у овим фабрикама директно су послом повезани са железничарима који ризикују живе главе док трулом пругом из фабрика извлаче готов производ.

Вероватно очекујете да кажем ко је за све крив. Крив је начин размишљања деценијама укорењен код нас, а то је централистичко схватање државе у којој сва моћ и сав новац одлазе у једну тачку. Решење је у децентрализацији новца и одлучивања таквој да не угрожава целовитост државе, али шансу пружа сваком округу, граду и селу да од суме на својој територији прикупљеног пореза има што директнију корист. Тако би градови који знају да им будућност зависи од пруге, у пругу новац и уложили. Овако, ни једна власт над свим нашим парама стационираним у Београду не мари пуно за то што се на периферијама државе обрадива земља даје странцима, путеви и пруге пропадају, водоводом тече муљ, сеоске апотеке се гасе, села остају празна, а и градови се смањују. Централизована држава нам трули исто као и стари дрвени железнички прагови, а возови деле судбину људи – све их је мање и све теже опстају.

Светлана Козић
Председница Покрајинског одбора
Доста је било

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

12 − 2 =