Комбијем пут Европске Уније

Баш данас, на Међународни дан борбе против глади и сиромаштва, дознала сам да је технолог производње хране, са у Србији већ покренутим сопственим бизнисом из области производње хране, напустио Србију да би у Европској Унији   уместо свог посла радио као неговатељ једног старијег брачног пара. Мало је рећи да ме је то изнервирало. Боље је рећи да ме је најдубље потресло.

Већ дуго нам из Србије одлазе најбољи, а у овом случају се ради о самом врху врха најбољих. Наиме, неко ко се на сопствени бизнис одлучи и као свој пут изабере да стиче добит и запошљава друге људе, а не да чека да га неко запосли, неко ко стекне далеко натпросечан степен образовања да би баш то радио, а уз то има породицу и децу у својој земљи коју воли, високо је врх на самој друштвеној лествици, али по нормалним критеријумима, а не партијско мафијашким. То је висококвалификовани, домаћи инвеститор и родитељ. Да ли је могуће да овој земљи то не треба?

Рекао би неко да млади неће да се боре, да лако одустају да нису довољно упорни… Али шта ћемо са овим примером, који није усамљен? Свако од нас зна бар по једног таквог. Ја знам до сада два велика борца који су предали оружје и повукли се пут комбија за пут преко границе.

Да видимо шта је све овај прехрамбени технолог пробао пре него што је у минибусу јефтине радне снаге кренуо пут Европске уније.

  1. Стекао је (на државној школи) звање технолога,
    Радио до бесвести за 30-ак хиљада динара редовно и прекоремено по фирмама у Србији,
  2. Схватио је да одсуствује превише од куће за те паре и да породица трпи због тога више него што та плата може да надокнади,
  3. Покренуо је сопствени посао на сопственом земљишту у објектима које је сам изградио са својом породицом, а својим новцем и знањем,
  4. Похађао је низ обука из низа области које су за вођење сопственог посла потребне,
    Конкурисао је за помоћ за куповину додатне опреме код државног фонда и одбијен је,
    Повећао је обим свог пословања максимално колико је сам могао и
  5. Када је схватио да је ипак потребно још пар хиљада евра да посао развије, а да рад, знање, звање до тог износа не могу овде да добаце, а да држава неће подржати школованог вредног родитеља ентузијасту, отишао је из Србије.

За то време овде са купљеним дипломама сумњивих школа и факултета послове за много веће плате од 30-ак хиљада држе партијски кадрови, кумови, пријатељи и рођаци патријских функционера. Они никада неће покренути посао, њихов посао је да раде за странку, а не за грађане, а додатан извор прихода је неретко „провизија“, а званичан назив за то је корупција. И док се најбољи повлаче, они се провлаче.

И ово није први случај у мом окружењу да знање, труд и амбиција падну у воду. Пре шест месеци сам открила да је истим путем отишла и једна фантастична жена, сеоска лидерка, активисткиња удружења жена, велики борац за људска права, а нарочито права жена, вредница и од система крајње занемарена особа коју би у свакој другој земљи одавно гледали на високој позицији у некој важној хуманитарној институцији, јер је склоност и знање за такав рад итекако исказивала.

Код нас се политичари већином боре за власт из личног интереса. Можда се власт у Србији не осврће за аутобусима који из Србије одвозе наше потенцијалне научнике, привреднике, врсне здравствене и социјалне раднике… Ми треба да се осврнемо и да учинимо све да се неки и врате. То није проста промена власти у Србији, то мора да буде промена комплетног схватања политике и вођења државе. Ништа нам не значи да мењамо странке на власти, ако не променимо комплетану визију шта политика у ствари јесте. То се не постиже коалицијом склепаном да би се склонили ови и довели они исти такви или црњи или мешто мање црни, већ заклетвом да НИКО НИКАДА ВИШЕ НЕЋЕ СТАВИТИ ЛИЧНИ И СТРАНАЧКИ ИНТЕРЕС ИЗНАД ДРЖАВНОГ и да је доста било свега овога.

Светлана Козић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eighteen − eleven =