Кога штити закон

На питање да ли би пријавили корупцију, велика већина грађана Србије је одговорила да то не би урадила чак ни анонимно. Само 35% грађана би поднело пријаву анонимно. Свега 26% би то урадило именом и презименом. 55% грађана сматра да полиција није сервис грађана, већ да служи да заштити интересе владе, странака и сопствене интересе. Грађани западног Балкана сматрају да  политика значајно утиче на рад полицајаца (65% грађана). Убедљиво најкорумпиранијом зоном у Србији грађани сматрају судство (66% грађана). Грађани Србије у највећем броју виде канцеларију командира локалне полицијске станице као место на којем треба да се појаве са пријавом корупције.* Србија има Закон о заштити узбуњивача, којим се узбуњивачу који корупцију пријави обезбеђује заштита баш преко суда.

Уз помоћ ових драгоцених информација, долазимо до одговора на питање зашто је Србија плодно тло за корупцију.

Мера у којој је окружење у Србији постало претеће за сваког ко се бори да се уведе ред је импозантна. Број људи који због добијања или задржавања постојећег радног места трпе свашта и саучествују у свему и свачему је крајње забрињавајућа. Тежак живот је тако убио слободу говора, слободу гласања на изборима, ућуткао новинаре, па избрисао и узбуњиваче…. Постајемо нација уцењених и застрашених људи. Узрок свему је сиромаштво уз концентрацију све моћи у рукама политичара. Ове чињенице не треба да буду упозорење на опасност, већ позив на буђење.

У Србији се функције и положаји добијају кроз припадност политичким странкама, или прецизније речено кроз лојалност, локалним, покрајинским или републичким политичким лидерима лично. Ово директно говори да, ако би грађанин Србије одлучио да постане узбуњивач и пријави корупцију на врху неке институције, он би тиме покренуо поступак против партијског човека странке на власти. Ако ово упоредимо са вером грађана Србије да је политика дубоко умешана у рад полиције (65%) и да је судство високо корумпирано (66%)*, добијамо одговор на питање зашто грађани не пријављују корупцију. Не можете некоме за кога верујете да је инструисан од стране политичара (полицијском службенику) да пријавите некога ко је постављен од стране истих тих политичара  (нпр. свог директора у јавном предузећу) и очекујете заштиту од суда за који верујете да је високо корумпиран, а да у том послу не прођете као бос по трњу. Узбуњивач је једноставно опкољен. Закон штити узбуњивача, само ако закон јачег није јачи закон.

И тако поново долазимо до истог узрока свих проблема. Партократија, тј. партијско постављање људи на челне позиције и партијско уплитање у рад полиције су суспендовали и Устав и законе. Када бисмо на минимум свели уплитање партија у рад полиције и још више онемогућили уплитање партија у избор људи на високим позицијама у јавном сектору, узбуњивачи би се лакше активирали и тако на нормалне ноге постављен систем би почео да чисти сам себе. Друштво би продисало. Опоравак бисмо осетили веома брзо. Иако у полицијским станицама и даље вероватно ради довољан број људи способан да се одлично снађе у нормалним условима рада, тј. без политичког утицања на њихову свакодневицу и иако је за ово потребно само да се политичари одмакну од полиције и многих других институција, овде се ради о великој промени за коју су у политици потребни потпуно нови људи. Људи који нису огрезли у зло описано изнад. Да живимо као сав нормалан свет потребна је потпуна смена политичке генерације.

Иако и даље имају надполовично исказано поверење у полицију, грађани су у цитираном истраживању показали да је у јавности присутан следећи доминантан став:
“Грађани су увидели да се кључ за решење проблема корупције, непрофесионалности полицијских службеника и пристрасности у оперативном раду полиције налази у рукама националних политичких елита.”
Грађани су у праву.

За сада, једина политичка организација са показаном одлучношћу да систем ослободи политичког притиска партократије је Доста је било. Неке друге нове политичке опције су почеле стидљиво да говоре о томе. Ми не тражимо заштиту ауторских права над овом политиком против партократије, ми само тражимо да се она спроведе. Зато често позивамо друге странке да на листу својих проритета ставе баш то. И не треба измишљати методе, модели за ово у свету већ постоје. Можемо да “препишемо домаћи” од било које уређене државе у којој се зна шта ко ради и докле која врста моћи сме да сеже, јер све су успешне државе успешне на исти начин.

Светлана Козић



*Истраживање доступно на pointpuls.net

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

18 + 11 =