Када ће нам бити бољe?

Да ли сте икада били у ситуацији да вас неко спречава да урадите ствари на бољи начин, разлог тражећи у чињеници да се одувек радило на онај уходан и лош? Ово вам се неће догодити ако за тему расправе имате прање веша, на пример. Ту се верује у квар, поправку, промене и нове технологије. Али ако потегнете причу о политици, “овако је то одувек било” и “овако се то увек радило” су неретко главни “јаки” аргументи које ће саговорник имати да би вас наговорио да се оставите залудна посла да нешто мењате, па макар ви хтели то нешто само да унормалите. Из истог разлога, ти који вас наговарају да одустанете ништа не предузимају. Они се мире са стањем, а то траже и од вас.

Ово је потпуно супротно људској природи, која је истраживачка и тежи увек бољем. Нешто нам се као народу десило и из неког чудног разлога смо развили особину да одустајемо пре него што пробамо, или тек што пробамо. Ово се и даље односи само на политику, а на пример у спорту смо већ сасвим нормална нација – упорна, борбена, истрајна и са вером у позитиван резултат.

Ова тотална “тако је то одувек било” будалаштина са којом се баш често срећем ме је натерала да поразмислим о свим осталим предрасудама које нас у ствари уназађују, о свим стварима преко којих прелазимо као преко нормалних, а да су у ствари дубоко погрешне и изузетно штетне по квалитет живота свих нас.


На листи глупости које прихватамо као део фолклора је страначко запошљавање. “Тако је то одувек било” малтене увек се односи и на њу. Без обзира што на кључна места све чешће путем странке долазе неспособни, а способни у све већем броју одлазе из земље, “добронамерни” саговорник ће се потрудити да вас одговори од борбе и против ове појаве, истим аргументом да се тако код нас одувек радило. Додуше, признаће нерадо да се сад та појава раширила као колера и да се јавности већ по мало гади, али шта је ту је – тако се то одувек радило.

На листи парадоксалних предрасуда које ћете о политици чути на сваком кораку је “сви су политичари исти”. Стидљиво и повремено се појављују политичке снаге које су нове и састављене од нових људи, али бивају поклопљене као ударене тигањем у глас од народа изговореном изјавом “ма, сви су они исти”. Чак и кад ниси исти, нема ти помоћи. Има да у очима јавности будеш исти, јер ће то да си исти да ти наметну упорни одмахивачи главом. И док се бориш да не будеш исти и да они то виде, године пролазе и теби и њима.

И онда се питамо кад ће нам бити боље. Једноставно – боље ће нам бити одмах чим прогледамо и видимо да нису сви исти, да не ваља оно како се одувек радило и да не смемо враћати на политичку сцену политичаре који су праксе које нису добре нашироко примењивали и разарали земљу, као и да има нових људи који желе да размонтирају трули систем и направе од Србије сасвим нормалну државу. У међувремену, сасвим је довољно да оне који вичу “Сви су исти и одувек се тако радило” опоменемо да таквим ставом шире апатију, а из апатије произилази заустављење свих промена. У друштву дубоко укорењене предрасуде о безизлазу у ствари безизлаз и стварају.

Нису сви исти, то што је нешто одувек овакво било не значи да тако треба увек и да буде, потребан је потпун заокрет, нови људи у политици и сасвим нормални погледи на уређење државе и друштва по угледу на сав нормалан свет. Решење нам је некад тако близу, али га апатија чини тако далеким.

Светлана Козић
Народни посланик

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 + 14 =