Гушење економије реституцијом

Србија је прихватила обавезу враћања након Другог светског рата одузете имовине и то регулисала законом донетим још 2011.године. Иако списак некретнина враћених досадашњим процесом реституције звучи импресивно, ипак је његов удео у укупној маси имовине која се потражује по основу реституције врло мали. Агенција за реституцију  је примила око 80.000 захтева за повраћај имовине, што значи да је обештећење тражило бар толико породица или око четврт милиона становника. Не смемо ни да замислимо, а камоли да дозволимо, да у овој маси ни мањи део неисплаћених људи поднесе тужбе и износ својих потраживања оптерети и судским трошковима у спору који ће вероватно добити. Држава и овако не налази пут излаза ни из оволиког оптерећења, мада је не треба правдати, јер није све ни покушала.

Тужбе поводом недобијања накнаде за одузету имовину могле би да крену децембра ове године. Тада истиче рок да држава пружи оштећенима оно што може, како уме и зна, а законска идеја је била да то буде прва рата исплате обвезница, које још нису ни освануле. Иако је рок за њихово дефинисање био 30.јун 2017.год, нико их није видео, а многи ни не желе.. Најбучнији међу оштећеним грађанима кажу да је и боље да обвезнице не заживе, јер су понижавајуће по њих и представљају државни криминал. Такав жучан став не чуди, с’ обзиром на још прописани период од више од деценије чекања на њихову наплату, када би се појавиле.

А, рок да се нађе решење да се обештете људи је био импресивнији од списка до сада враћене имовине, па и оног већег списка невраћене. Наиме, захтеви су се предавали од марта 2012. до марта 2014. Од момента окончања пријема захтева до дана данашњег прошле су 4,5 године. Укупно од момента почетка предаје докумената се ради о 6,5 година током којих је било времена да се смисли нешто паметно.

Уместо решења, суочавамо се са баријерама. Ограничава се колико ће људи моћи да добије натуралну надокнаду, ограничава се максимална сума која може да буде надокнађена, па се и средства која се издвајају за исплате дефинишу у вишеструко мањем износу од очигледно потребног, а најгоре ће проћи они којима уместо пара западну државне обвезнице које ће наплаћивати у ратама наредних 12 година! Све ово иде на штету већ пре низа деценија оштећеног становништва, којег је у процесу реституције у старту било око четврт милиона!  Како тренутно делује, ове зиме ћемо се смрзнути од навале незадовољства, тужби, а можда и протеста. Друга је могућност да држава на брзину промени закон у своју корист и грађане који имовину потражују остави кратких рукава пред новим периодом чекања, али миран исход такве играња законом не можемо очекивати.

Држава је могла пуно више да уради да се проблем реши, а може и сад. Наиме, онима којима не може да врати конкретан одузет објекат (стан, или зграду), могла је да понуди сличну државну некретнину на сличној локацији. У атмосфери кад узимаш све што ти се пружа само да извучеш своје, неки би чекањем исцрпљени потражиоци и на то пристали. Међутим, оваква супституција, иако је функционисала за пољопривредно земљиште, за зграде није била у плану. Словенија је била пуно коректнија према својим грађанима, па су пре приватизације прво вратили оно што је могло да се врати. Код нас је основни разлог што нека имовина не може да се врати баш то што је препродата. Успут, државно пољопривредно земљиште се, по најновијој регулативи која је опет занемарила реституцију, даје у вишедеценијски закуп великим компанијама, а могло је бар оно бити слободно и убачено у процес реституције,  тј. супституције (замене за зграду, локал, стан). Пристали би неки и на земљу уместо зграде, само да их не поткаче крајње непоштене обвезнице, или да им руке не остану празне, па да траже правду по пословично неефикасним српским судовима. Државне имовине која би могла да послужи као надокнада има. Држава није покушала све што је могла, она није испробала ни пола могућности.

У погледу утицаја овако замрзнутог процеса реституције на економију, може се рећи да он и саму економију замрзава где год постоји процес започет предајом захтева за реституцију који није решен. Наиме, са том се имовином ништа не може и не сме, нит’ да је рушиш, нит’ да на њој градиш, нит’ да јој приђеш. Тапија нерешене реституције је робија за имовину, а имовина је капитал, а ми смо сиромашан народ који капитал траћи. Да је брже враћена, са овом имовином  би нови стари власници већ нешто радили. Или би у њу улагали, или би је продали некоме ко би улагао, а они новац уложили на другој локацији. У сваком случају, успешно ослобађање имовине стеге нерешене реституције покреће промет некретнина и инвестиције. Најгоре што може да нас задеси је да она тако блокирана стоји, а тужбе и незадовољство се гомилају, па да држава од пара нас пореских обвезника плаћа одштете и трошкове судских процеса.

Светлана Козић
Економисткиња, посланица



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 × one =