Еволуција и менаџмент

Фридрих Енгелс је развио теорију да је рад имао улогу у настанку човека од мајмуна. Нарочито је подвлачио да су прво рад, па затим говор били подстрекачи да се мозак мајмуна развије у људски. Тако је Енгелс мало проширио Дарвинову теорију, а овај текст ће да опише моју личну теорију о томе шта се дешава са мајмунима, радом, говором и људима када постану елементи наших пословних, али и животних пројеката. 😉

Кисело се насмејем оној изреци “Рад је створио човека”. То тако комунистички звучи. Мада, морам да признам да рад и човек имају неке везе. Уско повезујем рад са карактером човека. Човек није оно што говори, него оно што ради је тачна дефиниција мог схватања односа рада и човека. Дарвин и Енгелс су изнад цитирани само ради забаве.

Наиме, 12-ак година активизма у разним удружењима грађана, исто толико година предузетништва и ових последњих пар политичког рада су ме итекако научиле да радим у великим групама и да не верујем олако људима. У први мах је боље веровати да је свако лопов, па ако те неко изненади поштењем, бар ћеш се обрадовати. Боље се у животу радовати, него разочаравати. Једноставна логика. Зато не тугујем много, јер ово ми дође као неки рецепт за срећу, али и за успешно вођење пројеката.

Човекове особине и човеков рад су у дефинитивно директној вези. Разлог зашто сматрам да је тако? Па, наслушала сам се празних прича колико просечан човек за два своја живота. Ал’ су око мене мували и петљали чудо једно. Раздвајање резултата од празних прича је за мене било питање опстанка у пословима којим сам се бавила.

Како препознајем правог сарадника? Једноставно, он улагањем рада постиже неки мерљив резултат и док се бави својим радом и резултатом он стварно нема времена да гледа шта раде други, а нарочито нема снаге да туђем раду даје критичке оцене, осим уколико туђе опхођење према раду угрожава и његов резултат. Пошто познаје колико муке треба некад уложити и у минимално постигнуће, њему би свакако било жао да омета и омаловажава друге који се искрено труде. Зна да цени и своје и туђе напоре. Сам настоји да у њима нађе сараднике како би са њима лакше остварио циљ свог позитивног напора. Укратко, човек који озбиљно приступа свом послу је најчешће коректан као личност.

Супротно од правог сарадника, по мом рецепту одлучивања о одабиру најбољих чланова тима, налази се празни демагог. Често се поново изненадим како тај уме да буде речит и да му свака теза звучи аргументовано. Рад је изгледа створио скоро сваког човека, осим празних демагога које је створио говор. 😉 Замислите да у глави имате један велики даљински управљач и притиснете дугме за гашење тона. Ја имам такав “даљински управљач” у глави и када притиснем муте од празног демагога остају само велика уста и гомила сплетки, конфликата, ископаних непремостивих ровова којима је усмено покушавао да докаже своју величину, јер је њему много лакше да вербално подиже себи рејтинг, него да се докаже у конкретном послу. Његов мерљиви резултат је слаб, никакав, а често и негативан по реализацију пројекта, зато што процесом који је нерадом успорио омета друге процесе, па је на крају тешко измерити колико у ствари дубоко сеже изазвана штета. Али, говор му је једини начин да прикрије своје дубоке радне недостатке, па га користи да се ушушка у нерад, а прекрије плаштом супермена. Увек има оправдање, зна туђу кривицу, зна да свима објасни да они бољи нису баш тако добри… Значи, он ради на два фронта – док на једном оправдава и хвали себе, на другом паралелно поткопава туђ рејтинг. Е, од тих се држим само даље и успех је загарантован. Проблем настаје тамо, где их се обићи не може, бар на неко време док не изгубе поверење окружења, а то се на крају увек и деси, али се тај крај некад дуго чека и то време однесе у неповрат све оно што је тим могао постићи, а није зато што је био блокиран.

Има једна јако, јако, јако смешна ствар у вези ове моје теорије. Веровали или не, део ове животне логике која је у мом случају била страшно успешна налазила се у читанки тамо негде за други или трећи разред основне школе, тако да је онај ко је хтео велику поуку могао да прими већ тада. Извор наводим је овде у целости:

Патак и жабе

Ако сте докони,
прочитајте ово:
Стари патак украј баре
Држао је слово.

Слушале га жабе
Велике и мале,
Слатке су му речи
Једва дочекале.

Говорио патак
О врлини мира,
И да нико никог
Не треба да дира.

Свако има права
Да слободно живи,
Нико не сме тлачит оне
Што му нису криви.

Слога, мир и љубав
Благослов је прави,
Зато нека нико
Никога не гњави.

Слушале су жабе
Ово красно слово,
Кад патак ућута,
Десило се ово:

Један жабац мали
Поближе је стао –
А патак га зграби,
Па га прогутао.

Из овог се нешто
И научит даде:
Хуље лепо зборе,
Ал’ нитковски раде.

Ј.Ј. Змај, 1900. године

Неко би у шали рекао да је поука ове песмице да не треба ићи на политичке митинге. 😉
Не, не, треба свугде ићи али и више гледати, а мање слушати, јер човек је оно што ради, а не оно што говори. Уши су некако пуно мање повезане са мозгом од очију, па зато пазимо да празни демагог не обрне циклус еволуције и направи мајмуне од нас, тј. да својим говором не нулира наш рад. 😉

Светлана Козић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

1 × 1 =