Ера нових политичких заблуда

Протести 1 од 5 милиона до сада су покренули многа питања, а дали премало одговора. Ово не чуди, јер је и састав говорника до сада претежно био такав да су га доминантно чинили људи који друштвене проблеме виде, али се њиховим решавањем у својим богатим каријерама нису бавили. Зато су скицирали какво друштво желе и претежно се сви са њима слажемо. Али, без поређења жеља са могућностима, без развијања стратегија за остварење онога што као као могућност постоји и без дефинисања корака, све остаје пуста теорија. Стигли смо до тачке у којој је време да политичари уобличе тај текст.

Период пре протеста је био чисто безнађе. Јутро након првог окупљања у Београду деловало је сасвим другачије од претходног. Вратио се благи оптимизам, а са њим и опортунисти. Први се баве политиком, кандидоваће се, а не зову себе политичарима. Други би да буду контролни механизам и контролишу нешто што тек назиру шта је у опште.

Када дође вече и схватите да вас је тог дана неко преварио, сасвим вам је свеједно да ли је то учинио зато што није знао, или зато што није хтео да испуни обећано. Ваша штета је подједнака. Зато, поред тога што лепо збори, морамо проверити и да ли уме и хоће да ради то о чему сеје своја мишљења.

Загађеност политике опортунистима никада није била већа. Из атмосфере која влада на протестима и може се ту чути, издвајам неколико нових и мање нових замена теза које доносе ризик од поновне грешке.

На политичком тржишту, разлике између странака и група грађана скоро нема. Бајка у којој нећемо политичаре, већ ћемо се ми грађани организовати сами, имала би тужан крај. Зато и није баш нека бајка. Обе форме политичког организовања (групе грађана и странке) могу да изађу на изборе на свим нивоима, имају кампање за које добијају новац из буџета, скупљају потписе за своје кандидатуре…. Само је врста хартије о регистрацији различита. Групе грађана се региструју лакше и јефтиније, што подстиче њихову бројност. Чланови и једних и других су грађани. Разочараним у политику, гласачима се сервира прича да су групе грађана аутоматски чистија опција. Чињеница је – где си ту си. Има исправних људии и код једних и код других, али има и превараната. Чак и неки бивши чланови разних странака формирају групе грађана да би се премаскирали, трудећи се да пробају исто још један пут. Ово са групама грађана ипак не иде у Србији и готово да нема случајева да је група грађана освојила власт.

Контролни механизми над радом политичара такође су се спомињали на протестима као вид спаса. Поставља се питање ко кога треба да контролише. На пример, познати глумац надзире будућег дипломату? Шта је то што даје некоме са друштвеним кредибилитетом аутоматски и остала потребна знања? На јави ствари изгледају неизводљиво.

Ипак ћемо се морати вратити анализи политичких програма и још дубљој анализи да ли тај који решења предлаже уме и жели да се посвети њиховој реализацији, што нам делимично открива биографија. Додатно можемо бацити поглед на стање политичке организације из које долази. На пример, ако је диктатор у странци, немојмо од њега очекивати улогу фер играча кад добије прилику да врши власт. Искључимо предрасуде и емоције.

Надајмо се да ћемо на протестима слушати много више конкретних и разумних политичких говора, јер нам сада треба јасно уцртан пут.

Светлана Козић
Посланица у Скупштини Војводине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

1 × four =