Држава је узурпатор будућности пољопривреде

Централизовано одлучивање о пољопривредном земљишту сву своју трагичност показало је још у децембру 2015. Том приликом се у Народној Скупштини на предлог Владе усвојила верзија Закона о пољопривредном земљишту која је садржала велике недостатке и била подлога за озбиљну штету народу и држави. Сада када се мера штете јасно види, министар пољопривреде изјављује да ће проблем решити опет додатном централизацијом. Како каже, процедуру издавања земљишта ће од локалних самоуправа преузети држава.

Скупштинска већина, састављена доминантно од посланика који не живе у пољопривредним подручјима, је те 2015.године  олако донела законско решење које је сада већ очигледну штету нанело грађанима који од земље живе. Онима који су гласали за овај закон је било свеједно, јер није “горело пред њиховом кућом”. Они којима је било стало, јер су били оштећени, су организовали протест пред задњим вратима Скупштине.  Нико од представника власти им се није обратио. Окупљени чланови удружења пољопривредника жалили су се претходно месецима највише на нацртом закона најављено право првенства и право пречег закупа државне земље. Указивали су на за пољопривредна газдинства видно ограничавање или чак и укидање  приступа државном пољопривредном земљишту које ће се десити уколико такав закон ступи на снагу. Баш то се и десило. И ево нас сад у проблемима, толиким да им је тешко сагледати коначан број. Нико више не негира да они постоје, па чак ни министар. Питање је ко ће одговарати због чињенице да је Влада била глува на предлоге и слепа за транспаренте са натписом “Не дамо земљу странцима и тајкунима” у рукама земљорадника. Ко ће поднети терет чињенице да се власт толико отуђила од народа, да је опет оштетила већ и пре овог дебакла од закона увелико девастиране руралне крајеве?

Сво зло које се последњих година дешава са земљиштем у Војводини се мора навести у форми списка, како би се лакше сагледало.

1. Имамо општине у којима након што земљу пограбе они у првенству закупа и они са правом пречег закупа (махом огромне компаније, чак и стране) за породична газдинства не остане ништа,
2. Имамо општине у којима газдинствима не остане скоро ништа,
3. Имамо случај да велика компанија захвати хиљаде хектара предајом документације са неистинитим подацима о површинама које тренутно већ има,
4. Процедура за закуп земљишта у локалним самоуправама касни, па неке културе не могу ни да се сеју,
5. Огласи за издавање земљишта су недовољно упадљиви, па ко их нађе тај се снађе,
6. Веће површине земљишта се потражују чак и на основу лажних података о поседовању стоке,
7. И даље вршљају узурпатори земље,
8. И даље се врши незаконит подзакуп,
9. Цена закупа коју плаћају велики на основу права првенства и пречег закупа значајно је испод тржишно оствариве, тј. оне коју би за њу платили  власници породичних ратарских газдинстава, па је уз ова газдинства не губитку и буџет…

Закон је донет 2015. године. Иако је најављиван као алат увођења реда, довео је до свима сем Влади очекиване штете. Проблеме које је требало да реши (узурпаторе, подзакупце) решио није, великим компанијама је дао крила, породичним газдинствима од којих зависи опстанак руралних крајева је пољуљао могућност развоја.

Шта чинити? Под хитно, али не глуво и слепо, већ у комуникацији са стручном јавношћу и представницима газдинстава, донети нов закон. Омогућити да се земљом располаже на нижим нивоима власти, тј. дати прилику онима који од тог земљишта живе да утичу на његову и своју судбину и остану на селу. Истим законом увести казнене мере за службенике локалних самоуправа за кашњење лицитација за ово земљиште. Прописати рок за лицитацију у септембру. Потпуно редефинисати приоритете при закупу земљишта гарантовањем приступа земљи газдинствима. Укинути додатне процедуре које успоравају поступак, као што је сада добијање сагласности Министарства пољопривреде. Вратити земљу у процесу реституције старим власницима, јер се свакако не ради о површинама од великог утицаја на државни земљишни фонд. Скидање терета реституције са леђа Србије би тиме било значајно и напокон би се кристално јасно знало шта се у опште издаје у закуп.

Ред се уводи добрим, праведним и строгим законом и његовом строгом применом, а не песницом централне власти, тј. неколико људи у њој. Треба нам јак закон, а не јака групица људи и не можемо његов недостатак компензовати личним напором министра.

Светлана Козић
Посланица Народне странке у Скупштини Војводине

Текст је реакција на:
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3301205/izdavanje-poljoprivrednog-zemljista-sa-lokalnog-prelazi-na-drzavni-nivo.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

one + sixteen =