Децентрализација брише диктатуру

Грађани од политичара очекују да побољшају услове живота, реше нагомилане проблеме. Ипак, услови живота се најмање виде из министарстава, секретаријата, Владе или Скупштине. Они се јасније уочавају тамо где људи живе – у локалним срединама. Највећу мотивацију да свој проблем реше имају они који проблем трпе, а то су сами грађани. Управо они најбоље познају стање, приоритете и прецизно виде решење. Зато је пут решавања локалних, окружних или регионалних проблема преко централне власти заобилазан пут. То је пут који траје дуже и који се неретко завршава на самом свом почетку, куцањем на нека врата иза којих седи неко коме није стало, ко има премало слуха и још мање воље за покретање за нас спасоносног поступка.

Безбројне су приче о грађанима који су обилазили разна врата у покушају да, не за себе лично, већ за своју заједницу, испослују неко решење. Иза једних врата нису вољни, иза других нису надлежни, иза трећих вас упуте на четврта, иза четвртих кажу да нема за то пара. Управо око пара се проблем и врти. Око новца и око надлежности.

Локалне институције такође куцају на врата виших власти тражећи новац да ураде ово или оно. Раде то и удружења грађана. То се зове пројектно финансирање. Пишу се елаборати о локалној потреби да се нпр. нешто изгради, онда то тамо неки свевишњи службеник вишег нивоа власти процењује и одлучује хоће ли нам дати наше паре или неће. Да, наше паре, јер се на локалу наплаћује порез и пуни каса из које нам неко даје колико он мисли да нам треба и за оно што, од силних пројеката пристиглих из наше средине, он сматра да је приоритетно или могуће. Зато ћете можда добити новац за ограду голф терена, а нећете за кров школе. Лутрија.

 A, да ли то мора тако? Неки од нас памте да су некада и месне заједнице имале свој новац и своју имовину. Поправљале су тротоаре, расвету, кишну канализацију, а да новац нису морале ни од кога да траже. Председници и чланови Савета месних заједница су становници локалне средине, па ако на путу до школе деца прескачу каљугу на тротоару, то смета нама, а и њима. Њихова мотивација да се проблем реши је снажна локална мотивација.

 



Ако су Месне заједнице могле да реше бар неке проблеме становништва, замислите шта су тек могле општине или покрајине пре него што су им надлежности  и финансије сведене на фронцле. Не ради се само о ситним проблемима попут рупа на тротоару. Одлучивањем и располагањем јавним новцем на нижим нивоима власти може брже да се изгради пут, поправе услови образовања, боље реши употреба неког природног ресурса, отвори и опреми регионални музеј или још један Клинички центар, отвори и сачува  аеродром попут оног у Нишу на пример…

Па, коме треба државно уређење у којем све споро и тешко функционише, јер за много тога мора неког изнад да се пита и од њега новац тражи?

Одговор је јако лак и често га гледамо на телевизији, а да нисмо свесни да се ради о последици централизације нашег новца и одузимања надлежности нижим нивоима власти. Тамо где је новац и где се одлучује како ће се новац распоредити је центар моћи. Неко ће одлучити да Суботичанима “да” новац за реновирање позоришта, да Сремци “од њега” добију за парче асфалта, да Новосађани добију мост итд. Тај неко ће захваљујући нашим парама од пореза који смо сами уплатили у буџет постати јако моћан. У очима грађана створиће себи маску народног бога и добротвора. Тако настаје диктатор, човек страх и трепет, онај којег је молити и не срдити, онај о којем ни медији претежно не смеју да кажу ништа лоше, јер се и они често пројектно финансирају.

Враћање надлежности нижим нивоима власти, остављање што већег процента од пореза прикупљеног новца срединама у којима је прикупљен или регионима у којима се те локалне средине налазе, пружање што већих могућности доношења одлука на нивоима власти ближим грађанима и њиховим потребама су једноставне мере за брисање диктатуре из политичког речника Србије, али и за повећање ефикасности јавне управе. Да нас више нико за наше паре не ставља у завистан и молећи положај решење се зове децентрализација, а она би аутоматски олабавила притисак и на медије и на судство и отворила могућности лакшег остваривања бројних људских слобода.

Тамо где је новац, тамо је и моћ, па је боље новац на више страна по мању гомилу распоредити.

Светлана Козић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

two × two =