Чудна времена за Војводину

Чудна су се времена надвила над Војводином. Дошла нека другачија власт, донела друга правила, друге погледе. И луд зна да сам одувек била за промене. Да се уведе ред, да се развије одговорност јавних функционера, да најбољи људи напокон добију прилику да управљају друштвом, да се раскринкају корупционашке афере, да стекнемо независне медије и независно судство и многе друге промене које доносе бољи живот би ме баш обрадовале. Уместо њих новотарије у Војводини су још један грб, још једна застава и датуми који ће се обележавати, другачије речено празници.

Требају ли Војводини из које, у атмосфери недостатка наде да ће постати уређена и пријатна за живот, годишње беже десетине хиљада грађана, нови грб, застава и празници? Пре сам склона да поверујем да јој треба ред, развој и одговорност.

О грбу и застави сам се већ изјаснила. Овога пута су тема пре пар дана усвојени празници. У Војводини мноштва народа који ту заједно живе, сваки национално политички датум је неком споран. Границе су се померале, неко је имао користи, а неко штете од тога. Узимање датума те врсте неизбежно изазива већ нечији револт. Шта новим властима треба да ту мечку чачкају, остало је нејасно. Мечка је тако лепо спавала, а ми смо тако лепо живели и без реликвија прошлости градили заједничку будућност. Зар је потребно да у Војводини мешовитих чак и бракова, делимо људе на њихове посебне националне празнике?!

Наишавши вероватно на отпор док су смишљали како да уведу српској популацији прихватљиве празнике, а како мањине не би биле оштећене и незадовољне, они убацише још пет празника на списак, за пет мањина по један. И тако су ускочили у још дубљи проблем, јер Војводина нема само пет мањина. Војводина је срећом етнички и културно богата, па их има више од пет и тако је дошло до дискриминације свих које се у ових пет не убрајају. Покушај да се играју равноправности је резултирао тешком дискриминацијом. А, могло је све и другачије да буде.

И поред бројних замерки опозиционих посланика, већина у Скупштини Војводине је изгласала да ће Војводина обележавати:
25. новембар – дан присаједињења Баната, Барање и Бачке Краљевини Србији,
15. мај – дан проглашења Српске Војводине,
10. децембар  – Међународни дан људских права, светски важан датум и војвођански колико и свачији.
Утешно су празницима награђени војвођански Мађари (20.август – дан када је краљ Иштван проглашен за свеца), Словаци (10. август – Словачке народне свечаности), Румуни (1. децембар – проглашење уједињења Румуније), Хрвати (16. октобар – дан рођења бана Јелачића) и Русини (17.јануар – дан почетка насељавања русинских гркокатоличких породица на тадашњу пустару Велики Крстур).

Нејасно је зашто је власт инсистирала претежно на политичким датумима. Могли смо лепо узети неки датум који нема везе са територијалним превирањима и славити га заједно. Могао је бити свима једнако драг, а ником одбојан. Могао је то бити нпр. датум доласка прве парне локомотиве на простор Војводине, свима важан почетак интензивне индустријализације ових простора, датум старта великог развојног процеса који је све људе на овом простору учинио једнако привилегованим што овде живе. Е, то је била заједничка револуција. И то би био заједнички празник.

У међувремену, док се власт опет не промени, ваља нам одржати мир, мада мислим да то неће бити проблем. Опаметили смо се након што су се претходни пут у вишенационалним срединама  шириле заставе и истицале разлике, уместо да се славе сличности.

Светлана Козић
Посланица у Скупштини Војводине

Повезани текст: Неразумевање Војводине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

17 − 1 =