Банатска магистрала и остале бајке

Кикинда све има, сем пута, пруге и воде за пиће. Са ушореним улицама, огромним тргом, пространим и бројним зеленим површинама, она је чудо урбанизма и архитектуре. Ту постоји баш све, спортски клубови скоро свих спортова који човеку падну на памет, позориште, библиотека, школе, дом ученика, музичка школа, амбуланте, болница…. Све осим најосновнијег – воде, адекватног пута и пруге. Основних потреба људи и индустрије.

А, ово свашта што имамо добили смо пре много лета. Последњих много лета, од већег значаја нисмо добили готово ништа. Сад ћемо добити, тек што нисмо. Обећања, наравно. Иду избори. Можда се и забоде неки ашов и убаци пар лопата шљунка и цемента, тек да има око чега у круг да се стане и одржи говор током кампање. Не кошта пуно један камен темељац, парче црвене машне, а лепо изгледају на снимку. Само што имају једну ману, проваљен су трик.

Опција им је да нас преведу жедне преко воде, може и оним мостићима које јесу направили над каналом око Старог језера. Камен темељац за онај десни, постављен уочи неких ранијих избора, пред мојим очима је разлупан, јер је свакако био прављен само ради сликања, па се није уклопио у пројекат. Поделио је судбину многих кампањских темељаца ере СНС-а.

А, селе се фабрике, што би становници села са источније стране града рекли тамо-вамо. И кад год се нека досели из Сенте код нас, све са нашим радницима који су претходно радили у Сенти, отвара се код нас као да је нова. Дође нам и председник, далеко било. И то лепо изгледа на снимку, само има исту ману – проваљен је трик. Са радним местима, што би становници села са западније стране града рекли, скоро да је  ди си – ту си. Помаци су сувише ситни да би зауставили огромне кораке којима нам се становништво одлива на рад у Словачку, Мађарску, Румунију, па и даље. Делимо судбину Србије – економског тигра од папира. Нисмо чак ни такав папирни кад смо без воде, адекватног пута и пруге. Можда смо реп тигра од папира. Субвенције и земљиште и хале скоро гратис, ипак не добацују да премосте такав фелер. Ка дну додатно вуче светски познато стање српске корупције, правосуђа, образовања… Локални фелер, на државни малер.

Ипак, није тачно да нико неће добити испуњење изборних обећања. Ја мало преувеличавам ствари. Они којима је за гласање и по коју вожњу аутобусом обећана хиљадарка и кубик два дрва, они ће своје добити. Секу се шуме, Фрушку гору ће нам обрстити. Око Тисе дебла падају у редовима као стрељана, док се на њихова места, у зони која се види са пута, забадају чачкаличасте саднице, чисто да и до сада бедни проценат пошумљености Војводине остане подједнако бедан. Бројаће те кочиће као редовна стабла кад буду писали извештај. Ко је нама осталима крив што не умемо да искористимо неко дрво за израду оних мотки што се често спомињу? Напредњаци су одличне политичке  дрвосече. Ваљда и пиљевину претворе у гласове, свака им част. Кад је политика почела да се креира у пиланама?

И тако, док је нама све то фуј, они раде. Њихове гласаче на биралишта воде штапом и шаргарепом, а ми се упиремо да доведемо звучна имена пристојне Србије да говоре код нас како бисмо преостале усправно стојеће борце против ненормалног извукли на митинг. Борба за егзистенцију оне прве групе јачи је мотиватор од борбе за истину, правду, ред и закон друге групе. Логично и по Масловљевој хијерархији потреба, која је одавно објаснила овај психолошки феномен.

Масловљева хијерархија потреба егзистенцијалне потребе ставља на дно, а моралне на врх пирамиде. Тек задовољењем нижих потреба човек посеже за решавањем виших. Пирамида није направљена у циљу политичке анализе, али ипак показује зашто је беда одлично средство манипулације.

На страну то што ми волимо дрвеће и не волимо комарце, настрано је то што је код њих изгледа обрнуто. Због гајења ненормалног чешемо се сви кад видимо на шта нам личи образовање, правосуђе, скупштине, железница, коридори и директори… Србија је тренутно република исто онолико колико је Војводина аутономна, Косово под нашом контролом, а Кикинда без воде, нормалног пута и пруге град. Европа је недавно схватила да смо у истој мери и на европском путу. ‘Ајде што су нас насанкали, али и Брисел!

Док њима не смркне, нормалности не сване, па се тако радујемо што нису успели њихови послови са Немцем, иначе би сем воде, пута и пруге и државна земља била проћердана, као у Балашевићевој песми о Геди. А, шта зна Геда? Е, да. Банатску магистралу нећемо добити,  јер је Геда продао земљу у оквиру ПКБ-а у бесцење Арапима пре него што је обезбедио трасу којом магистрала треба да прође, па нам сад Арапи ору жељени друм, а ми њима не смемо да газимо орања.

И нема нама промене, ако не спречимо масовне медије да хвале Геду, а Геду да поткупљује беду. Садићемо шуме кад прође свеопшти потоп.

Светлана Козић

Посланица Скупштине Војводине

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eighteen − 11 =