Ко ће помоћи странцима да се домогну земље у Србији?

Једна рупа у закону, за коју се већ дуго зна, и даље остаје небрањени простор на тржишту пољопривредног земљишта у Србији.

 

Од 01.09.ступа на снагу одредба Споразума о стабилизацији и придруживању којом смо преузели обавезу да се омогућимо странцима да купују и земљу у Србији. Све државе, у области пољопривреде сличног стања као што је наше, су у процесу прустипања ЕУ пролазиле кроз ову фазу. Наиме, имале су плодну пољопривредну земљу, чак су имале и земљу у државном власништву, цене земље су им биле ниже него у Унији, “красио” их је низак животни стандард домаћег становништва и постојала је опасност да се странци залете и купе огромне парцеле за себе и тако угрозе опстанак домаћих пољопривредних газдинстава, ограниче приступ осталим садржаијима на земљишту локалном становништву и стекну прилично велику моћ на њиховим слабашним тржиштима. Велика моћ на тржишту хране неминовно повлачи велик утицај, па се улазак јаких странаца на мала и слаба тржишта сматра опасношћу и по слободу доношења политичких одлука.

 

Све државе су се потрудиле да што спремније уђу у ову трку са странцима. Масовно су тражиле да им се одложи обавеза отварања могућности куповине земље за странце. Одлагање су од ЕУ и добијале и то на 7, 10 и више година. Тако су купиле време да оснаже сопствени аграр, земљу сачувају, а стране купце дочекају са што мање тога што би могло да им се прода и што тежим условима под којима би то странци могли да купе. Ми смо ово почели да радимо касно и траљаво.

 

Законом о пољопривредном земљишту предвиђа се да куповина државног земљишта буде омогућена само домаћим физичким лицима. Ако се дода да они то земљиште не могу да отуђе 15 година од куповине, морају да га користе у пољопривредне сврхе и буду опремљени механизацијом за његову обраду и сл. звучи као да је земља заштићена од странаца и ненаменске употребе.

 

Место на којем постоји рупа у закону је куповина земљишта које је у власништву пољопривредних фирми, јер стране фирме већ дуго могу да купе правне субјекте који у власништву имају земљу и да тако преко стицања правног лица уђу у посед земљишта. Овим изменама Закона о пољоприредном земљишту овај законски пропуст поново није саниран. Министар јесте говорио да ће земљу моћи да купе правна лица која су у Србији регистрована бар 10 година, али је од тог решења одустао и оно се није појавило у изменама закона које ових дана треба да се усвоје у Скупштини. Ово решење је свакако било крње јер није подразумевало одредбу која би таргетирала земљиште у власништву српских фирми, тј. остављало је исту законску празнину која се већ дуго експлоатише у Србији.

 

Сада се отвара могућност раста злоупотребе овог небрањеног правног простора.

 

Наиме, уколико већ тренутно нема пољопривредних фирми на продају, потребно је само да амбициозан странац нађе у Србији физичко лице као посредника и пошаље га у куповину земље. То физичко лице би својим именом ушло у посед земље, а затим основало фирму у Србији и у оснивачки капитал фирме унело то пољопривредно земљиште. Затим ту “своју” фирму једноставно може да прода у Србији основаној фирми са страним капиталом и посао је завршен. На овакав начин би поред компанијског и пољопривредно земљиште које тренутно није у власништву фирми могло то да постане на путу лаганог преласка у руке странаца.

 

Ово значи да стране фирме не могу да купују земљу која није обухваћена имовином фирми  у Србији само БЕЗ ПОСРЕДНИКА. А, посредника ће бити и они ће помоћи странцима у томе.

 

Светлана Козић

Председница Покрајинског одбора

Доста је било

Посланица у Скупштини Војводине

Повезани (претходни)  текстови:

Шта ако се не спречи отимање земље?

Никаква одбрана ораница од купаца странаца

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nineteen − 17 =